Ove godine je to 22. decembar. Detinjci spadaju u grupu radosnih porodičnih praznika.
U treću nedelju pred Božic slavi se ovaj praznik. Prema narodnim običajima toga dana ujutru rano, ili po dolasku iz crkve sa bogosluženja, odrasli vežu svoju ili tuđu decu. Za vezivanje se obicno koristi: kaiš, gajtan ili običan kanap, ili običan deblji konac.
Obično se zavežu noge ili ruke, pa se jednim delom kanap zaveže za sto ili stolicu.
Vezivanje na Detinjce, Materice i Oce, ima višestruku simboliku.
Najpre simbolizuje čvrste porodične veze, slogu, mir, poštovanje i međusobno pomaganje u svim prilikama.
„Nekoliko dana pre praznika roditelji opominju decu i „prete“ da će ih vezati, ako ne budu imali ništa za otkup“, kaže etnolog Dragomir Antonić.
Deca se malo plaše, a malo i zabavljaju, pa uz pomoć deda, baba, ujaka, ujni, tetki i ostalih odraslih u porodici sakupe ili sami naprave poklone kojim će se „odrešiti“ tj. otkupiti, objašnjava on.
Prema rečima etnologa, pokloni su obično obojeni crteži ili predmeti koje deca sami naprave. U nedelju ujutru deca roditelji vezuju decu vunenim vrpcama ili kanapom dok deca pokušavaju da se uz smeh i razne priče izvuku od vezivanja.
Dužinu igre određuje maštovitost roditelja i dece. Kad su na kraju deca vezana tad oni daju roditeljima poklone i koji ih tad dreše odnosno odvezuju.
„Roditelji zadivljeni poklonima koje su dobili spremaju deci iznenađenje u vidu torte i kolača. Svi podejedanko uživaju u njima. Vezuju se i odrasla deca pod uslovom da nisu oženjena i udata“ – kaže etnolog.
„Sam čin vezivanja je raširen u mnogim obredima i poznaju ga sve civilizovane kulture. Spada u starije običajne radnje i sam čin vezivanja, nekad je pokazivao zlim demonima da je u kući sve na svom mestu, vezano i zaključano i da nečiste sile ne mogu iz kuće ništa odneti“ – dodao je on.
Danas je prvobitna funkcija zaboravljena, ali je ostala igra koja veseli i decu i odrasle.
